“Neka bude i gore, samo da oni odu!” I bi gore. Ta rečenica, taj slogan, komotno se može zavesti u antologiju kao definicija političkog mazohizma.
Ima ona naša, iz sehare izvađena, što se poteže kad hoćeš da opišeš čovjeka tersa, onog što mu ništa nije po volji, a opet ga neka muka tjera da čačka gdje ne treba. Priđeš mu i pitaš: “Hoćeš li sreću?”, a on te gleda ispod oka pa procijedi: “Neću.” Ti, iznerviran, opet nudiš: “A hoćeš li nesreću?”, a on k'o iz topa: “Daj mi u obje ruke!”
Gledajući ovu našu političku čaršiju, sve se čini da smo tu staru poslovicu kolektivno usvojili kao državnu strategiju. Dok se normalan svijet trudi da mu bude bolje, mi smo otkrili neku perverznu utjehu u tome da nam bude što gore. I što je najluđe, svima nekako dobro u tom našem “gore”.
S jedne strane stoje oni kojima je “što gore” osnovni poslovni model. Politika Milorada Dodika i Dragana Čovića ne hrani se napretkom, euroatlantskim integracijama ni boljim životnim standardom. Njihovo gorivo je kriza. Konstantna kriza. Što je Bosni i Hercegovini gore, što su institucije više blokirane, što je beznađe dublje, to je njihova pozicija jača.
Svaka blokada države je pobjeda za njihovu politiku. Svaka međunarodna kritika Sarajeva je šampanjac na njihovom stolu. Svaki propali projekat, svaka odgođena investicija, svaki mladi čovjek koji ode u Njemačku – sve je to nota u njihovoj pobjedničkoj simfoniji. Oni ne žele funkcionalnu državu. Oni žele da budu age i begovi na svojim feudima, a to mogu biti samo ako je centralna vlast slaba i nepostojeća.
A s ove strane entitetske linije, u takozvanom probosanskom bloku? Tu na scenu stupa onaj drugi dio poslovice. Sjećate li se izbora 2022. godine i one manično-histerične atmosfere? Glavni slogan nije bio poziv na nešto bolje. Bio je čisti, destilirani inat: “Samo neka nije SDA!”
“Neka bude i gore, samo da oni odu!” I bi gore. Pljuneš u šake i presiječeš granu na kojoj sjediš samo da bi napakostio onome ko ti je prodao testeru.
Šta smo dobili tim inatom? Dobili smo vlast koja je Dodiku i Čoviću dala sve ono o čemu su godinama sanjali. Predali su im poluge moći na tacni, pravdajući to “relaksacijom odnosa” i “novim zamahom na europskom putu”. A meštri od haosa su to objeručke prihvatili.
Ta politika “samo da nije onaj drugi” je najopasnija od svih. Lišena je svake vizije i plana. Njen jedini cilj je negacija. A kad ti je jedini cilj da nisi onaj prethodni, onda nemaš problem da postaneš nešto mnogo gore.
I tako se začarani krug zatvara. Jedni aktivno rade da bude što gore, jer u tome vide svoju šansu. Drugi, iz čistog prkosa, izaberu opciju za koju intimno znaju da bi mogla biti gora, ali im je draže da napakoste nego da sebi naprave dobro.
Ulazimo polako u predvorje izbora 2026. godine. SNSD i HDZ ne moraju raditi ništa novo. Njihov model “što gore, to bolje” je usavršen. Pitanje je šta ćemo mi? Hoćemo li opet glasati “protiv”, umjesto “za”?
Možda je problem u nama. Možda mi zapravo i ne znamo šta bismo sa srećom. Sreća je dosadna. Nesreća je drama.
👉infoposkokbrčko✅️